Voleti ljude

Voleti ljude takvi kakvu su, to je nemoguće. A ipak se mora. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, “seti se da si i ti čovek”. Naravno moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. Ljudi su po prirodi niski i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Nauči da ljude prezireš čak i kad su dobri, jer su tada najčešće rđavi. Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne bio, svejedno. Ljubiti bližnjeg svoga, a ne prezirati ga – to nije moguće.  I “ljubav prema čovečanstvu” treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši; drugim rečima, sam sebe si stvorio, te i ljubav prema sebi samom – i koga, prema tome, nikad neće ni biti u stvari.

Ljudske misli su kao sobe. Ima tu raskošnih dvorana, ima tavanskih ćumeza. Ima ih sunčanih i sumračnih. Neke gledaju na reku i nebo, a neke na svetlarnik ili podrum. Reči u njima su kao stvari i mogu se premestiti iz sobe u sobu. Misli u nama, zapravo te odaje u nama, nanizane u dvorce ili kasarne, mogu biti tuđa obitavališta u kojima ste podstanar. Ponekad, naročito noću, naiđemo na zabravljene izlaze iz tih soba i ne možemo da ih napustimo. Zatočeni smo u njih kao u tamnice doknas snovi ne izbave i ne puste napolje.
Milorad Pavic